Ko to ubija muziku?
Ako nekom nije bilo jasno zašto je propao rokenrol i kako je muzika na ovim prostorima došla na ivicu samrti, proteklih nedelja mogao je da dobije najbolji odgovor na ovo, već ishabano pitanje. Dva primera bolje nego išta pokazuju zašto smo u muzičkoj industriji postali prkno sveta
Prvi je silovanje autorskih prava na mitingu „patriotskih snaga”, a drugi šuplja spinovana priča o frizerki koja je postala popularnija od Borisa Tadića. Puštanje pesama „SARS-a” i Marčela bez dozvole i kasniji pozivi na bojkot njihove muzike direktan su pokazatelj šta bi čekalo autore jedne umetnosti – bez koje (za razliku od politike) teško da bi mogao da se zamisli život – ako se napredno-radikalne opcije popnu na tron… Što je najgore, retorički, i patriote su za ulazak u Evropu, koja opet poštovanje autorskih i srodnih prava tretira kao amin. Jer, muzika, autori, interpretatori i proizvođači fonograma u normalnom svetu su industrija koja im donosi ciklione dolara i evra. Kod nas donosi samo ciklijardu problema.
Drugi primer je još drastičniji i on nema veze sa politikom, ali ima sa nečijim prljavim interesima. Spinovanom i orkestriranom kampanjom, a sve pod izgovorom borbe za potrošače, obmanuta je javnost. Umesto da neko objasni da muzika ne dolazi s neba (kao što se mislilo u kamenom dobu), već da neko mora da je komponuje, aranžira, otpeva, snimi i proizvede i da kao takva mora da se tretira kao i svaka druga roba, plasirana je lažna priča da je nekoj frizerki zazvonio telefon, pa je ona morala da plati naknadu zbog toga. Šatro! Prava istina je malo drugačija… Prema zakonu o autorskim i srodnim pravima koji je donela država Srbija, svi koji koriste muziku kako bi u svom poslu još više zaradili imaju obavezu da to korišćenje plate onima koji su uložili da bi tu muziku napravili. Ali ne, ovde je sve trebalo da metastazira još jednim pozivom na bojkot tokom kojeg bi svi vlasnici kafića na sat vremena isključili muziku u svojim kafićima. Muziku koju je neko drugi stvorio i bez koje u te iste kafiće niko ne bi kročio, jer gosti mogu da se opijaju i kafenišu i ispred prodavnice, na lokalnom ćoškiću, u sopstvenom stanu.
Hajde da se manemo ćorava posla i da konačno shvatimo da, ako hoćemo među normalan svet, moramo da prihvatimo pravila koja u njemu odavno važe, a koja podrazumevaju da kod njihove babe odavno nema džabe! Ili da u suprotnom proglasimo muzičku anarhiju, da autore, izvođače i proizvođače spalimo na lomači i da onda slušamo tišinu! Da pustimo da je sitnovaćaroši konačno sahrane!